1. UVOD
Pamćenje je proces u kojem su sadržana četri procesa sposobnosti:
ZADRŽAVANJE je trajanje u svijesti onoga što je učenjem stečeno. Zadržavanje uvijek prethodi učenju. Učenje je svaka relativno trajna i progresivna promjena luičnosti. Da bi koristili sadržaje sa kojim utječemo na mlade, oni usvojili i koristili u kasnijoj aktivnosti potrebno je da to zadrže. Pojavu da ono što smo naučili možemo kasnije korisiti i nakon dužeg vremena nazivamo zadržavanje. Međutim iza procesa zadržavanja nastaje proces zaboravljanja.
REPRODUKCIJA znači načiniti neku vrstu duplikata sličnog orginalu, međutim i najbolje pamćenje ne može dati tako vijernu reprodukciju. Jedan psiholog je rekao: "Reprodukcija, odnosno sjećanje ne samo da postaje sve nejasnije nego nam zapravo kako vrijeme odmiče, uvijek priča drugu priču". Dakle reprodukcija je proces pamćenja, ali i sposobnost pamćenja kojom izazivajući predstave u svijsti obnavljamo ono što smo ranije doživjeli.
PREPOZNAVANJE podrazumjeva proces u kome smo svjesni da je sada prisutni i opaženi objekat bio predmet našeg iskustva.
UŠTEDA PRI PONOVNOM UČENJU to je znak da smo nešto naučili, ali da smo ga zaboravili.
A sada malo više o svim ovim pojmovima kako bi se došlo u samu srž tematike vezane za ove pojave.
2. DEFINICIJA PAMĆENJA
Neprekidno nastaju nove tehnologije, zabavne igre, sportovi, često menjamo mesto boravka usled povećanja pokretljivosti itd…, a sve to traži nova znanja i učenje. Medjutim nužni uslov za učenje jeste svakako pamćenje.
Pamćenje savremenog čoveka očigledno se nalazi na granici preopterećenja: za razliku od čoveka u predcivilizacijskim kulturama, koji sreće malo ljudi čija bi lica trebao zapamtiti, koristi razmerno malo verbalnih informacija i slično, mi srećemo puno ljudi, i od trenutka kad se probudimo, slikovne i verbalne informacije nas počinju „bombardovati“.
Iz tog razloga fikasno pamćenje mora biti:
· SELEKTIVNO - ne samo da moramo imati selektivnu percepciju i pažnju u odabiru informacija za obradu, već moramo i birati šta ćemo od informacija koje dobijamo pokušati da zapamtimo
· POTPOMOGNUTO različitim „pomagalima“ za pamćenje.Npr. koristimo računre za pohranu ogromnog broja informacija, ali često se namučimo kad treba brzo doći i do od naše strane mehanički pohranjenog podatka, na nekom od hard drajvova. Naime, korisnici kompjutera ne samo što najčešće pohranjuju enorman broj podataka, već i stalno menjaju njihove verzije, raznim oblicima modifikovanja. Stoga i korišćenje pomagala mora biti dobro organizirano i selektivno - što pohraniti, a šta ne- kako se ne bi zagušili u informacijama, jer tada može doći donastankak olapsa. Naše se pamćenje neprekidno mora menjati, modernizovati, jer bi bilo vrlo neekonomično zadržati stare verzije zapamćenog (npr.koliko je stajala pizza pre dve godine, ili kako je izgledalo lice prethodnog blagajnika supermarketa koji često posećujemo), koje bi sistem pamćenja u drastičnoj meri usporile i nepotrebno preopteretile.
Premda pamćenje ne možemo vježbati kao mišić, razuman čovek današnjice mora znati da pamćenju treba posvetiti puno pažnje.
3. ŠTA JE PAMĆENJE?
Pamćenje odredjujemo kao mogućnost usvajanja, zadržavanja i korišćenja odredjnih i nama potrebnih informacija. Pitanje koje se može postaviti u krajnje apokalitičnoj težnji za saznanjem moglo bi da bude:
Kakvi bismo bili bez pamćenja? Bili bismo nemoćni kao novorodjenčad - na nivou pukih refleksa. Ne bismo imali svoj identitet.
Upravo ovo je razlog zašto je pamćenje preduslov razvoja i očuvanja vlastite ličnosti. Pamćenje „čuva“ prošlost i „upravlja“ budućnošću koja tek treba da se desi. Za pamćenje su bitna sva tri stepena, ali je naglasak na zadržavanju i korišćenju informacija.
Pamćenje obično shvaćamo kao jedinstveni sistem, ili mesto na kojem se čuvaju informacije. Medjutim, na pamćenje se može gledati i kao na „procesor“ računara. Iako se danas u objašnjavanju psihičkih procesa kod ljudi preovladava pristup čoveku kao „procesoru“ koji obradjuje informacije.
4. ISPITIVANJE PAMĆENJA
Da li je nešto zapamćeno uglavnom ispitujemo na tri načina:
· prepoznavanjem,
· prisećanjem i
· metodom uštede.
Kada nakon učenja nekog gradiva ispitujemo prepoznavanje, zadaje se to isto gradivo pomešano s nekim novim. Ispitanik treba prvo izdvojiti pre zadano gradivo, i taj je zadatak je za njega najlakši: samo treba usporediti zadano s onim što je pohranjeno u pamćenju prilikom učenja gradiva.
Pri prisećanju, ili reprodukciji materijal više nije zadan i zadatak je znatno teži. Prisećanje se ispituje na dva načina:
· Slobodno prisećanje - u kome je zadatak dosetiti se čim više zadanog materijala bez obzira na redosled kojim će to biti obavljeno, i
· prisećanje upravo prema redosledu zadavanja, koje je znatno teže.
Kod slobodnog se prisećanja osim kvantitativne analize (količina reprodukovanog materijala) vrši i kvalitativna analiza:
A. Grešaka pri prisećanju
B. Sekvenci (redosjed prisećanja)
C. Klastera ili „grozdova“ u kojima ispitanik vrši prisećanje
Može se dogoditi da ispitanik ne prepoznaje neki materijal niti ga se može prisetiti. Tada se koristimo metodom uštede i cilju utvrdjivanja uspešnosti prethodnog učenja. Naime, gradivo koje smo jednom naučili, pa ga zatim (samo naizgled) „potpuno“ zaboravili, jer ga se ne prisećamo i ne prepoznajemo ga, pri narednom učenju redovno brže naučimo.
Metodom uštede se koristimo samo u laboratorijskim istraživanjima pamćenja, dok se metodama prepoznavanja i prisećanja koristimo u svakodnevnom životu, školi, fakultetu itd.
5. PODELA PAMĆENJA PREMA VREMENU ZADRŽAVANJA INFORMACIJA
Ima ljudi koji više ne pamte što se dogodilo pre, ili govorilo pre nekoliko minuta, a da pritom nemaju smetnji pri kraćem razgovoru, percepciji, ili mišljenju. Odgovor na to pitanje leži u tome što ljudsko pamćenje nije zasnovano na funkciji jednog organa kao što je npr. strujanje krvi telom povezano s radom srca.
Ljudsko pamćenje se zasniva na složenim i medjusobno povezanim neurofiziološkim strukturama, koje imaju različite i mnogostruke zadatke u sklopu osnovne svrhe pamćenja- dobro pohraniti informaciju koja će biti potrebna za buduću upotrebu.
Pod podelom pamćenja prema vremenu zadržavanja informacija mogu se izdvojiti tri faze kroz koje informacija prolazi:
1. Senzorno,
2. Kratkoročno i
3. Dugoročno pamćenje.
Senzorno pamćenje vrlo kratko zadržava nadolazeće informacije u nepromenjenom obliku. Za vid to vreme iznosi približno pola sekunde, a za sluh oko 2 sekunde. Ako npr. u mraku vrtimo upaljenu cigaretu, percipiramo krug. Ili, ako brzo otvaramo i zatvaramo prema gore okrenut dlan ispružene ruke, onda vidimo sliku šake. Za vidno senzorno pamćenje obično se koristi naziv ikoničko pamćenje.
Nakon što je informacija bila nakratko „zapisana“, ili zvučno „snimljena“ u našem senzornom pamćenju, ona dolazi u kratkoročno pamćenje. Tu je možemo ponavljanjem zadržati koliko god nam vremena treba. Informacije kojima je iz nekog razloga poklonjena pažnja kodiraju se u kratkoročnom pamćenju. Naime, informacije koje dolaze u kratkoročno pamćenje moraju se tako promeniti, ili interpretirati da budu smislene za pojedinca. Kodiranje pri pamćenju je zapravo promjena informacije u oblik koji se može pohraniti i kasnije pronaći. Na takav se način informacije pripreme za pohranu u dugoročnom pamćenju.
Ono što laici podrazumevaju pod pojmom pamćenja u vremenskoj podeli pamćenja je upravo dugoročno pamćenje. Senzorno i dugoročno pamćenje imaju praktično neograničen kapacitet. Medjutim, dok se informacije iz senzornog pamćenja vrlo brzo gube, a samo mali deo informacija na koje je obraćena pažnja odlazi na daljnju obradu, veliki broj informacija u dugoročnom pamćenju ostaje celi život odredjene jedinke.
5.1. Vrste dugoročnog pamćenja
U teoriji postoji niz podela dugoročnog pamćenja. I kao najzastupljenije mogu se navesti sledeće:
Blic pamćenje
Blic pamćenje možemo definisati kao izuzetno dobro pamćenje detalja neposredno pre, za vreme i nakon iznenadjujućeg dogadjaja koji ima značajne posledice za pojedinca, ili naciju.
Karakteristike blic pamćenja su: potpunost, točnost, živost i otpornost na zaboravljanje.
Danas se često koristi podela dugoročnog pamćenja na deklarativno i proceduralno. Podela počinje od Andersona koji je razvio kompjutersku simulaciju modela kognitivnih procesa. Model sadrži dve komponente: deklarativno znanje, koje se odnosi na znanje činjenica, i proceduralno znanje, koje se odnosi na znanje o tome kako nešto učiniti. Ta je podela značajno prihvaćena medju psiholozima.
Druga značajna podela dugoročnog pamćenja se odnosi na to koliko pažnje i napora ulažemo u to da bismo nešto zapamtili. Podela na automatsko pamćenje i pamćenje koje zahteva napor uveliko se podudara s podelom učenja na slučajno i namerno, ali ima i neke svoje posebnosti. Podatke o mestu gde se nešto nalazi i kuda se krećemo, vremenu zbivanja i njegovom trajanju, te učestalosti pojavljivanja nekog dogadjaja pamtimo automatski.
To znači da na te dogadjaje ne moramo obraćati pažnju, a ipak ćemo ih zapamtiti. Automatske procese ne možemo „isključiti“. Osim nasledjenih automatskih procesa postoje isti takvi naučeni automatski procesi. Veštine koje su dovedene do automatskog stepena imaju osobine stečenih automatskih procesa, kao što je to javljanje značenja reči, što čovek uči sa učenjem govora. Spoznaja da visoki nivo stresa negativno deluje samo na procese pamćenja koji zahtevaju odredjeni napor važna je sa osposobljavanje i utreniravanje za opasne profesije. Piloti, ronioci, vojni specijalci, pirotehničari i sl. vrlo često rade u uslovima visoke opasnosti koja proizvodi velike doze stresa. Zbog toga da bi se zaštitili oni svoju veštinu treba da razviju do te mere da postane automatska i time otporna na stres.
6. DUBINA OBRADE INFORMACIJE PRI PAMĆENJU
Craik i Lockhart smatraju da se informacije zadržavaju u „sladištu“. Oni predlažu model prema kojem nakon prolaska informacije kroz senzorno pamćenje postoji samo jedno skladište. Prema njihovom „modelu dubine obrade informacija pri pamćenju“, verovatnost zadržavanja informacije zavisi o tome do kojeg nivoa, ili dubine je obradjena pri kodiranju.
Smatraju da je dubina traga pamćenja prvenstveno proizvod perceptualne analize, te da trajanje traga zavisi od dubine analize podražaja. Dakle, radi se o kontinuitetu u kojem se plitka obrada odnosi na analizu fizičkih ili senzornih obeležja informacija, na dubljem nivou prepoznaju se oblici i daju imena objektima, ili dogadjajima, a na najdubljoj razini analizira se značenje. Što je dublja razina do koje je informacija obradjena, veća je verojatnost njena prisećanja.
U najužoj vezi s dubinom pamćenja je i fenomen pažnje. Neke operacije možemo radi bez pažnje, jer su one gotovo automatske, za druge je pak važna velika pažnja. Bitno je shvatiti da kapacitet pažnje nije fiksan, već da varira i intraindividualno i interindividualno. Brojne organske varijable (uznemirenost, stres, umor, bolest) kao i varijable okoline (nivo vanjskog podraživanja) mogu uticati na kapacitet pažnje. Takodje dolazi do promena kapaciteta pažnje kroz doba kroz koja čovek prolazi, od djetinjstva do odrasle osobe raste, da bi u starosti počeo opadati.
7. UTICAJI CEREBRALNE LATERALIZACIJE NA PROCES PAMĆENJA
Istraživanja kako cerebralna lateralizacija (specijalizovanost leve i desne hemisfere mozga za odredjene procese i funkcije) utiče na kognitivno funkcioniranje od velike su važnosti i spadaju u područije niza dodirnih saznanja (neurofiziologija, neuropsihologija i dr).
Ta istraživanja pružaju, a sigurno će i u budućnosti pružati, dragocene podatke o funkcionisanju mozga. Premda da već kod novorodjenčadi postoje odredjene hemisferne razlike, cerebralna lateralizacija se razvija kroz detinjstvo i završava u doba rane adolescencije. Veći deo ljudske populacije su dešnjaci i kod njih je leva hemisfera dominatno povezana s govornim funkcijama, dok je desna dominatno povezana s perceptivnim procesima, osobito s obradom vanjskih vidnih podražaja i vizualnih predodžbi. Sukladno tome, pamćenje verbalnog materijala se prepisuje levoj hemisferi, dok je desna hemisfera uspešnija u pamćenju složenih podražaja koje je teško imenovati.
Što se tiče uticaja lateralizacije kognitivnih funkcija na pamćenje, možda više nego u bilo kojem drugom području istraživanja procesa pamćenja , vidimo da su procesi pamćenja na nerazdvojiv način povezani sa senzornim, perceptivnim procesima mišljenja. Specijalizovanost mozgovnih hemisfera za odredjene vrste pamćenja, još uvek ima puno nejasnoća, jer su mnoge vrste krucijalnih eksperimenata neizvodivi.
8. OSNOVNI NEUROFIZIOLOŠKI I BIOHEMIJSKI PROCESI PRI PAMĆENJU
Uopšte se smatra da su reverbracijski traktovi osnova kratkoročnog pamćenja, dok za dugoročno pamćenje neurološka osnova nije tako jasna. Čini se da čitava limbička zona, a posebno hipokampus (smešten u području ispod centralnog korteksa) ima odlučnu ulogu pri učenju i zadržavanju informacija. Hipokampus se sastoji od velikog broja ćelija koje se razvijaju nakon rodjenja, a održavaju vezu izmedju impulsa koji dolaze aferetnim (uzlaznim) nervnim putevima i korteksa mozga. S obzirom na taj kasni razvoj stanica hipokampusa, čini se razumnim pretpostaviti da su veze neurona hipokampusa delimice odredjene informacijama kojima je pojedinac izložen. Istovremeno, taj sklop neurona pomaže pri skladištenju informacija. Oštećenje hipokampusa ne ometa kratkoročno pamćenje, a ni prisećanje, informacije ranije pohranjenih u dugoročno pamćenje. Znači, pacijent s oštećenim hipokampusom može zadržati novu informaciju toliko dugo koliko traje njeno neprekidno ponavljanje. Stoga se čini da su sinaptičke promene u hipokampusu nužan uslov za memorisanje novih informacija.
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da za pamćenje , nisu od presudne važnosti apsolutni iznosi raznih supstanci u središnjem nervnom sistemu, već njihovi medjusobni odnosi. K, tome čitav niz različitih supstanci sudeluju u biohemijskim procesima koji leže u osnovi pamćenja.
8.1. Zaboravljanje
Zaboravljanje je normalna pojava. Prvih nekoliko sati i dana zaboravimo veći deo sadržaja. Što više vreme prolazi to je taj pad sporiji. Odgovor na pitanje zašto zaboravljamo nije jednostavan. Setimo li se samo koliko ima oblika pamćenja i što sve utiče na njega, biti će nam jasno zašto nema jednostavnog odgovora.
Postoje četiri osnovna uzroka zaboravljanja:
1. Postepeno osipanje tragova pamćenja,
2. Nemogućnost pronalaženja informacija,
3. Represija i
4. Interferencija.
Ti se uzroci medjusobno ne isključuju. Koji će od ta četiri uzroka biti najizraženiji, zavisi o situaciji u kojoj se uči, vrsti pamćenja, vremenu zadržavanja i sl.
Postepeno osipanje tragova pamćenja
Često korišćen trag pamćenja(tzv. Engram) ima u nervnom sistemu dobro uhodan put i lako se aktivira. Možemo ga zamisliti kao ugaženu stazu kroz travu. Ne koristimo li je , staza će zarasti- nastupi će zaboravljanje. Strani jezik koji smo slabo naučili i zatim se njime nismo koristili, vrlo brzo zaboravljamo. Dakle, za održavanje engrama najvažnije je ponavljanje, ili česta upotreba. Brzo gubljenje tragova iz senzornog i kratkoročnog pamćenja nužno je jer neprekidno dolaze nove informacije.
Nemogućnost pronalaženja informacija u dugoročnom pamćenju.
Da bismo se setili neke informacije, moramo doći do nje. Ona može postojati u našem dugoročnom pamćenju, ali ako nemamo dobar put do nje, kao da je i nema. Ljudi koji pohranjuju informacije na taj način da ih na više načina dobro povežu sa starim znanjem otvaraju više puteva do te informacije. Ti putevi se još zovu „znaci za prisećanje“. Što ih je više i što su istaknutiji, veća je verovatnost da ćemo do informacije doći kada nam zatreba.
Represija
Kao što postoji namerno(motivisano) i nenamerno učenje, tako je i sa zaboravljanjem. Motivisano zaboravljanje ostvaruje se potiskivanjem (represijom) onih sadržaja koji su nam neugodni, ili se od njih plašimo. Imena ljudi koji nam se ne svidjaju brzo zaboravljamo, a da o odlasku zubaru i ne govorimo! Prisetimo se da već neponavljanjem nastupa zaboravljanje, neugodne sadržaje obično ne volimo ponavljati. Ugodne sadržaje sami sebi često obnavljamo i volimo s drugima pričati o njima. Zato ugodne sadržaje redje zaboravljamo.
Interferencija
Uopšte, kad učenje jednog gradiva ometa učenje drugog, govorimo o interferenciji. Ako novo učenje potire pre naučeno, reč je o retroaktivnoj interferenciji- ometanje deluje unazad. Ako nešto pre ometa naučeno ometa učenje novog gradiva, posredi je proaktivna interferencija- ometanje deluje unapred.
Ali na sreću svako novo učenje ne ometa stara znanja. Ako smo naučili voziti automobil lakše će nam biti naučiti voziti kamion.
Ima li ljudi koji ništa ne zaboravljaju?
Odgovor na to pitanje je potvrdan, ali odmah treba reći da ih je vrlo malo, i da često predstavljaju pomni objekt naučnih istraživanja. Postoje i tzv.“idioti-savanti“(idioti-naučnici)-to su osobe koje ogromne količine samo pojedinih vrsta informacija, ali su inače mentalno zaostali. Medju normalnim ljudima posebnu vrstu dobrih pamtitelja predstavljaju tzv.edietičari. oni imaju „fotografsko pamćenje“ za slike (prizore) koje traje znatno duže nego senzorno pamćenje, ali je ipak ograničenog trajanja. Kad jednom nestane eidetska slika, više se ne može vratiti u pamćenje.
Za nauku su najzanimljivije osobe koje pamte baš sve. Verovatno najčuveniji i najdetaljnije praćen takav slučaj hiperpamćenja odnosi se na ruskog memonistu Sheresevskog. Sherevskoga je prvi zapazio urednik novina u kojima je radio, jer nikad nije vodio beleške, a sve je doslovno pamtio, čak mesecima unazad. Koristio je kompleksno vizualno predočavanje i asocijacije, te posebnu vrstu asocijacij-sinestezije, u kojima su brojevi i glasovi imali boju.
Jedini način da nešto zaboravi je da to predoči na tabli kao zapisano i onda sundjerom izbriše ili nešto napiše preko toga! Ima i drugih sličnih slučajeva, ali su retki te nalazimo malo takvih ljudi koji imaju taj „fenomen“.
9. SMETNJE PAMĆENJA
Osim normalnih procesa zaboravljanja čije bolne posledice često osetimo, postoje i pataloške smetnje pamćenja. Nakon povrede mozga ne možemo se setiti dogadjaja koji su se zbili pre i nakon ozlede. Nemogućnost prisećanja dogadjaja pre povrede mozga zove se retrogradna amnezija. Znatno je veći problem anterogradna amnezija-nemogućnost stvaranja dugoročnog pamćenja. Anterogradna amnezija se, osim nakon povreda i oštećenja odredjenih područja mozga, često pojavljuje i kao posledica dugotrajnog neumerenog pijenja alkoholnih pića. Naime, zbog kalorija dobijenih iz alkohola ne smanjuje se samo uzimanje hrane već prevelike količine alkohola sprečavaju normalno iskorišćavanje vitamina B iz hrane. Nedostatak tog vitamina nepovoljno deluje na procese pamćenja, posebno na pohranu novih informacija u dugoročno pamćenje. Šaljivčine kažu da taj poremećaj ima i jednu dobru stranu: i po stoti put ispričan vic je dobar jer je nov osobi s anterogradnom amnezijom. Upošte, smanjena mogućnost pamćenja naziva se hipomnezijom. Postoji i hipermnezija-poremećaj koji se ogleda u pamćenju svih informacija koje se percepiraju. Osobe s takvim poremećajem malobrojne su i redovito su bile podvrgnute dugotrajnom praćenju naučnika. Naime, tave su osobe dragoceni primeri za bolje razumevanje procesa pamćenja. Jedan je od zaključaka tih istraživanja da im takvo pamćenje smeta za normalno kongitivno funkcioniranje. Slike se preklapaju. Jednom rečiju, previše je informacija istovremeno prisutno da bi kongitivni sistem bio delotvoran.
Lažna sećanja, ili paramnezije često se pojavljuju kod starijih ljudi. Nastaju tako što se „praznine“ u sećanju na novije dogadjaje popunjavaju izmišljenim podacima (ne radi se o namernom laganju). U paramnezije se ubraja i poznati fenomen deja vu pri kojem imamo snažan osećaj da se upravo odvija sekvenca koju smo već na potpuno isti način doživeli pa imamo snažan osećaj da znamo što će biti sledeće što će neko uraditi, ili reći.
9.1. Starost i pamćenje
Pamćenje u funkciji starosti pokazuje vrlo velike razlike- kako u uspešnosti, tako i u korišćenim strategijama. Čini se da i školski sistem, kad su u pitanju školska deca, ne koristi dovoljno spoznaje iz tog područja! Nužno je što tačnije odrediti povezanost maturaciskih procesa s procesima pamćenja, kako bi smanjili mogućnost javljanja frustracije školske dece zbog prevelikih zahteva na njihovo pamćenje. S druge strane i šira stručna javnost uključena u rad sa starijim osobama još uvek nedovoljno poznaje tu problematiku. Premda kod starijih u odnosu na mladje u proseku postoji pad u uspešnosti pamćenja od svega 20%, razlika u merama je raspršenja je oko 160%(prema Meudell)! Dakle, procesi starenja dovode do vrlo velikih razlika u uspešnosti pamćenja kod ratličitih osoba, i prvenstveno o tome treba voditi računa u pristupu problemima pamćenja u starosti. Dakle, kao što je to slučaj s ukupnim kongitivnim funkcionisanjem, za uspešnost pamćenja od većeg je značaja sačuvanost fizičkog zdravlja i opštih funkcionalnih sposobnosti nego sama kronološka starost.
9.2. Pamćenje i kontekst
Područije ispitivanja povezanosti široko shvaćenog konteksta i pamćenja danas zbog svoje ekološke važnosti predstavlja vrlo veliko i dinamično područje psihologije i niza dodirnih nauka. Prikuplja se sve više empirijskih nalaza, te se već pojavljuju i pregledni članci, od kojih su neki pregled radova nakon objavljivanja prvog preglednog članka u nekom potpodručiju povezanosti pamćenja i konteksta. Meta-analize ne nalaze uvek zavisnost pamćenja o stanju. U svakom slučaju, taj efekat nije jak, tj.i kad su razlike statistički značajne ne radi se o velikim vrednostima. Isto vredi i za utiecaj situacije. Wilhite i Payne smatraju da je važnije utvrditi uslove pod kojima se informacije o fizičkoj okolini uključuju u tragove pamćenja i kako one pospešuju pamćenje, nego da se energija naučnika troši na dokazivanje pouzdanosti javljanja uticaja konteksta na pamćenje. Takodjer se pokazalo da kontekst nema tako značajnu ulogu kad se radi o prepoznavanju, već je od veće pomoći kad se treba priosećati.
9.3. Socijalno pamćenje
U nekoliko poslednjih godina naglo raste zanimanje za posebnost socijalnog pamćenja. Radi se o vrlo složenoj pojavi koju je teško posmatrati u strogo kontroliranim laboratorijskim uslovima. Medjutim, za problematiku svakodnevnog pamćenja je redudantno isticanje atributa „socijalno“-po svojoj naravi je svakodnevno pamćenje ujedno i socijalno pamćenje.
Mi živimo i komuniciramo s ljudima, a tu komunikaciju omogućuje naše pamćenje. Socijalno i svakodnevno pamćenje su na neraskidiv način medjusobno povezani, ali su istovremeno i u najužoj vezi s našom metamemorijom, polom, starosti, obrazovanjem i sličnim varijablama. Stoga je za očekivati dinamičan razvoj istraživanja koja trebaju pokazati zakonitosti kodiranja, pohrane i prisećanja informacija pri socijalnom pamćenju raznih skupina i ispitanika u različitim situacijama.
10. ZAKLJUČAK
Pamćenje je vrlo složen proces te u današnjim okvirima nauke teško objašnjiv i dosta nepoznat kao pojava. Ipak, mnoga istraživanja su nam donela podatke o tom složenom procesu. Vidljivo je da na pamćenje utiče više činilaca, te da ima više vrsta pamćenja.
Bilo kako bilo pamćenje je proces bez kojega čovek ne bi mogao živeti životom kakvim živi danas.
Sv što je navedeno u ovom pisanom radu je samo jedan mali deo o pamćenju čoveka, o toj neverojatnoj «moći» koju ima u glavi i koja ga čini najsuperiornijim bićem poznatim na našoj planeti a možda i u bliskom svemiru.
LITERATURA:
Internet:
3. http://www.znanje.org/psihologija
No comments:
Post a Comment